Pandemija korona-virusa u velikoj meri utiče na živote svih nas. Suočeni sa velikim izazovima i promenama naših života koje vreme pandemije svakodnevno nameće, kao što su ograničena sloboda kretanja, neizvesnost, socijalno distanciranje, izolacija, na svim nivoima iskušavaju i crpe naše kapacitete mehanizama nošenja sa stresom. Posledično, doživljavamo spektar različitih preplavljujućih osećanja: anksioznost, strah, bes, frustriranost, tugu.
Gubitak bliske osobe, pokreće proces tugovanja, koji je uvek veoma težak i bolan za osobu, dok je tokom pandemije korona-virusa ovaj proces posebno izazovan. Rutine i rituali koje nam inače pružaju utehu u periodu žalovanja nam nisu dostupni kao ranije. Nemogućnost fizičkog prisustva sa voljenom osobom dok je na samrti, značajno izmenjeni i restriktivni uslovi organizovanja sahrane, ograničeno kretanje, limitirano upražnjavanje hobija i okupljanja sa porodicom i prijateljima može dodatno povećati osećanje izolacije i stvoriti dodatne teškoće u nošenju sa tugom. Takođe, bez mogućnosti da se “formalno” oprostimo od osobe, da kažemo poslednje zbogom, može nas dovesti do toga da zapravo ne budemo zaista svesni da smo doživeli gubitak, možda na racionalnom nivou znamo da se gubitak dogodio, ali ne prihvatamo ga i na emotivnom planu, te može doći do “odloženog tugovanja”, koje sa sobom nosi rizik od komplikacija.
Tugovanje kao proces
Tuga predstavlja normalnu, zdravu psihološku reakciju na smrt bliske osobe koja nam, iako je često neprijatna emocija, zapravo od suštinske važnosti, zbog toga što nam pomaže da se suočimo sa gubitkom, prihvatimo ga, kao i da osmislimo i nastavimo naš život nakon doživljenog gubitka. Važno je razumeti da se proces žalovanja, ne odvija na isti način kod svih. Kod nekog ovaj proces traje duže, kod nekog kraće, nema svoj jedinstveni početak i kraj, ali ono što je važno je da ne pokušavamo da ga požurimo, ubrzamo. Tugovanje ne predstavlja psihički poremećaj, ali uključuje niz promena na intelektualnom, emotivnom i ponašajnom planu. Kada tugujemo, uglavnom prolazimo kroz niz različitih faza, koje su fleksibilne i ne moraju se odvijati po utvrđenom redosledu.
- Faza poricanja– Poricanje, kao i stanje šoka su mehanizmi koji nam privremeno pomažu, neposredno nakon što se susretnemo sa gubitkom ,tako što nas štite od preplavljujućih emocija. Osoba u ovoj fazi ne može da poveruje da voljene osobe više nema, očekuje njen povratak i negira da se gubitak dogodio. Karakteristična za ove trenutke je emocionalna umrtvljenost, obamrlost, osoba se može ponašati “kao da se ništa nije dogodilo”. Kada poricanje i šok počnu da se povlače, tada zapravo kreće proces suočavanja sa gubitkom, koji vodi ka razrešenju.
- Faza ljutnje,besa – Onda kada mehanizam poricanja krene da bledi, dolazi do aktivacije svesti o gubitku i uspostavljanja kontakta sa bolnom realnošću, što vodi ka burnom emocionalnom reagovanju. Tada nastupa bes. Čak iako znamo da za gubitak niko nije kriv, možemo imati potrebu da nekog okrivimo za nepravdu koju smo doživeli, možemo biti besni na život generalno, na bliske ljude, pa i na osobu koja nas je napustila. Kada tugujemo,možemo se osetiti napušteno, izolovano, isključeno od okoline. Osećanje besa nam pomaže da se ponovo povežemo sa realnošću, da se reorijentišemo ka životu, ka drugim ljudima, pa makar to bilo i kroz usmeravanje besnog reagovanja ka njima. To nam pomaže u olakšavanju našeg “emocionalnog tereta”.
- Faza depresije– Kada govorimo o depresiji u ovom kontekstu, ovaj termin ne upotrebljavamo u kliničkom smislu depresivnog poremećaja. Faza depresije smatra se normalnim odgovorom na gubitak. Tokom ove faze osoba počinje da se suočava sa realnošću da voljene osobe više nema i postaje svesna da je gubitak konačan, da voljenu osobu ne možemo povratiti. Razumljivo, ovo suočavanje često prate osećanja duboke tuge i očaja. Duboka tuga se može ispoljavati i na različite načine uticati na opšte funkcionisanje osobe. Neki od karakterističnih znakova mogu biti: oslabljena koncentracija, snižen apetit, problemi sa snom, nemogućnost uživanja u stvarima koje su ranije pričinjavale zadovoljstvo,sniženje energije i volje.
Svi nabrojani simptomi se zadržavaju privremeno i predstavljaju direktan i normalan odgovor na suočavanje sa gubitkom voljene osobe.
- Faza prihvatanja- Prihvatanje ne podrazumeva da nam je u redu to što smo izgubili nekog bliskog. U fazi prihvatanja akcenat je da prepoznamo gubitke koje smo imali, učenju kako nastaviti dalje nakon što se gubitak dogodio uz reorganizaciju i postepeno prihvatanje i prilagođavanje životu bez izgubljene osobe.To ne znači da više nikada ponovo nećemo osećati tugu ili povređenost povodom gubitka, ali će dugoročno gledano realnost življenja sa gubitkom biti drugačija.
Simptomi tugovanja:
– Šok i neverica- Odmah nakon gubitka može biti teško prihvatiti šta se zapravo dogodilo. Možete se osećati ukočeno, imati poteškoća da poverujete u gubitak koji se dogodio ili čak negirati da je došlo do gubitka voljene osobe. Ukoliko je neko ko vam je bio drag umro, iako znate da više nije sa vama neprestano ga očekujete da se pojavi.
– Tuga- Duboka tuga je verovatno jedan od simptoma gubitka koji se doživi na univerzalni način. Možete osećati prazninu, očaj, čežnju ili duboku samoću. Verovatno ćete dosta plakati ili biti emocionalno nestabilni.
– Krivica- Možda ćete se kajati ili osećati krivicu zbog stvari koje ste uradili ili niste i zbog (ne)izgovorenih reči. Takođe ćete se osećati krivim povodom određenih osećanja (npr. olakšanje nakon nečije duge i teške bolesti koja se završila nepovoljnim ishodom). Neki će se osećati krivim jer nisu preduzeli sve kako bi sprečili da voljena osoba premine, iako je to bilo nemoguće.
– Bes- Čak iako gubitak nije bio ni čija krivica, možda ćete biti besni i ogorčeni. Možete biti besni na sebe, doktore, ili čak na osobu koja vas je napustila i ostavila same. Imaćete potrebu da nekoga okrivite za nepravdu koju ste doživeli, da izgubite nekog koga volite.
– Strah- Značajan gubitak može da pokrene dosta briga i strahova. Možda ćete biti anksiozni, osećati se bespomoćno ili nesigurno. Čak u nekim slučajevima mogu da se jave i napadi panike. Gubitkom bliske osobe mogu biti pokrenuta pitanja o životu i smrti pa i strah za sopstveni život i strah od smrti kao i činjenica da se nosite sa odgovornošću i obavezama, sami.
– Fizički simptomi tugovanja- Tugovanje osim emotivnog aspekta nosi sa sobom i telesne simptome u vidu: umora, mučnine, sniženog imuniteta, gubitka na težini ili dobijanja na težini, različite bolove, nesanicu…
Mitovi o tugovanju:
– Bol će brže nestati ako ga ignorišemo.
Pokušavajući da ignorišemo bol ili sprečavajući da bol izbije na površinu samo pogoršavamo stanje na duge staze. Za oporavak je neophodno da se suočimo sa bolnim iskustvom i da budemo proaktivni.
– Važno je „biti jak“ u bolnim trenucima.
Osećati se tužno, uplašeno ili usamljeno su normalne reakcije na gubitak. Plakanje ne znači da ste slabi. Ne morate da „štitite“ porodicu ili prijatelje time što ćete biti „jaki“. Ispoljavanje pravih emocija će pomoći i njima i vama.
– Ukoliko ne plačete to znači da niste dovoljno uznemireni i tužni povodom nemilog događaja.
Plakanje je normalna reakcije na tugovanje ali nije i jedina. Ljudi koji ne plaču mogu isto tako da osećaju tugu kao i oni koji plaču. Oni samo na različiti način pokazuju svoju tugu.
– Tugovanje traje do godinu dana.
Ne postoji određeni vremenski okvir koliko proces tugovanja treba da traje. Trajanje je individualno i zavisi od čoveka do čoveka.
– Nastavljanje sa životom znači da ste zaboravili na voljenu osobu koju ste izgubili.
Nastavak sa vašim životom jedino znači da ste prihvatili gubitak, i to nije isto kao zaboravljanje te osobe. Možete nastaviti sa svojim životom i i dalje imati sećanje na voljenu osobu koju ste izgubili. Zapravo kako godine prolaze ta sećanja možemo da integrišemo i ona će nam pomoći da se oblikujemo u osobu koja smo danas.
Traženje podrške tokom procesa tugovanja:
Bol koju osećate dok tugujete često može da Vas odvuče i distancira od drugih ljudi i time bivate izolovani od spoljnog sveta, u svoja četiri zida. Ali suočavanje „Lice u lice“ sa ljudima koji Vam mogu pružiti podršku (umesto odbacivanja socijalnih kontakta) je ključ ka procesu oporavka. Čak iako se ne osećate prijatno da govorite o svojim osećanjima u „normalnim“ uslovima, neophodno je da ih ispoljite dok ste u procesu tugovanja. Dok deljenje sadržaja o vašem gubitku može da Vam pomogne i olakša da se nosite sa boli, to ne znači da svaki put kada dođete u interakciju sa prijateljima ili drugim članovima porodice treba da pričate samo o gubitku. Utehu možete pronaći i samo dok ste okruženi drugima koji brinu o Vama. Ključ je da izbegnete da se izolujete od drugih.
– Okrenite se prijateljima i porodici: Sada je pravi trenutak da se oslonite na ljude kojima je stalo do Vas, čak iako ste ponositi i jaki. Umesto da ih izbegavate, privucite prijatelje i drage ljude, provodite vreme zajedno i prihvatite pomoć koja Vam se nudi. Ljudi obično žele da pomognu ali ne znaju kako, recite im šta Vam je potrebno- bilo da je to rame za plakanje, pomoć oko organizovanja sahrane ili samo neko sa kime ćete provoditi vreme.
– Razumite da je većini ljudi neprijatno dok pokušavaju da uteše osobu koja je nedavno iskusila gubitak voljene osobe. Tuga često ume da bude zbunjujuća, ponekad i zastrašujuća emocija za mnoge ljude, pogotovo ako se do sada nikada nisu susreli sa gubitkom. Možda će se biti nesigurni na koji način da Vas uteše i možda će učiniti ili reći nešto što bi za Vas bio pogrešan potez. Ali nemojte to uzimati kao izgovor da se odvojite od ljudi i da izbegavate svaki socijalni kontakt. Ukoliko Vam se neko obrati to ipak znači da mu je stalo do Vas i da brine.
– Neke od spiritualnih aktivnosti kao što je molitva, meditacija, odlazak u crkvu mogu da Vam pruže utehu.
– Obratite se terapeutu- Ukoliko Vam se čini da ne možete da izađete na kraj sa bolom i tugovanjem sami, obratite se za stručnu pomoć. Terapeut Vam može pomoći da prebrodite ovaj težak period i da se suočite sa intenzivnim emocijama kako bi lakše prevazišli prepreke i kompletirali proces tugovanja.
Vodite računa o sebi dok tugujete
Dok tugujete veoma je bitno da brinete o sebi. Stres koji proizilazi iz tako velikog gubitka može veoma brzo da iscrpi Vašu energiju i oslabi načine na koji se nosite sa stresnim situacijama. Obraćajući pažnju na fizičke i emocionalne potrebe će Vam pomoći da prebrodite ovaj težak period.
– Suočite se sa svojim emocijama. Možda ćete uspeti da potisnete tugu, ali ne možete je izbegavati večno. Da biste mogli da zalečite rane morate prihvatiti bol. Pokušavajući da izbegnete tugu i suočavanje sa gubitkom samo prolongira proces tugovanja. Nerazrešen proces tugovanja može samo voditi ka usložnjavanju tegoba kao što su depresija, anksioznost, zloupotreba supstanci i telesne bolesti.
– Ispoljite osećanja na kreativan način. Pišite o svom gubitku. Ukoliko se izgubili voljenu osobu, napišite pismo, pišite o tome što možda niste stigli da kažete toj osobi ili napravite foto-album čime ćete slaviti život voljene osobe.
– Ne dozvolite da Vam drugi govore kako treba da se osećate. Vaša bol je samo Vaša, i niko drugi Vam ne može sugerisati kada je vreme da „krenete dalje“. Dozvolite sebi da se osećate na način na koji se osećati bez stida i osuda. Okej je da budete besni, da vičete na sav glas, da plačete ili ipak da ne plačete. Okej je i da se smejete, da pronađete trenutke radosti, i da „pustite“ kada ste za to spremni.
– Pripremite se za situacije koje mogu pokrenuti osećaj tuge. Godišnjice, praznici, proslave, postignuća mogu da evociraju sećanja i osećanja. Spremite se za emotivni udarac i to je potpuno normalno. Ukoliko ste na proslavi sa porodicom i rođacima, popričajte neposredno pred sam događaj o njihovim očekivanjima i dogovorite se oko strategije na koji način ćete uključiti osobu koja Vas je napustila u obeležavanje bitnog datuma.
– Povedite računa o fizičkom zdravlju. Telo i um su povezani. Kada ste fizički zdravi biće Vam lakše da se borite sa emotivnim nestabilnostima i psihičkim tegobama koje mogu nastati kao posledica velikog gubitka. Borite se protiv stresa tako što ćete dovoljno spavati, redovno jesti i budite fizički aktivni. Ne preporučuje se prekomerno konzumiranje alkohola, droga i lekova kako biste prividno potisnuli bol i podigli raspoloženje.
Kada žaljenje prelazi u depresiju?
Proces žalovanja je dug i bolan proces, čije je trajanje individualno, a to da li će trajati kraće ili duže zavisi od mnogih faktora. Ipak tuga traje ograničeno vreme, a nakon toga osoba postepeno nastavlja svoj život. Nekada, kada tuga nije prepoznata, pokušava da se ignoriše ili ubrza možete samo sebe dovesti u još nepovoljniju situaciju. Kada prepoznajemo da je tugovanje došlo u stadijum “komplikovane tuge”? Kada su emocije kao što su bes, očaj i duboka tuga perzistentne, traju duži period i ne pokazuju tendenciju ka slabljenju i povlačenju, zatim kada osoba ne može da pronađe utehu u svom socijalnom okruženju, većinu dana se oseća loše, opšte svakodnevno funkcionisanje je u značajnoj meri izmenjeno. Takođe osoba na duži period može biti preokupirana gubitkom koji se dogodio i može joj se činiti da život nije vredan življenja i da nema dalji smisao.
Kada da potražite stručnu pomoć?
Ukoliko osećate simptome kliničke depresije obratite se psihologu, psihijatru, psihoterapeutu, nekom stručnom licu u koga imate poverenja. Ukoliko imate neke od sledećih misli ODMAH se javite za pomoć!
Čini Vam se da život nije vredan življenja.
Poželeli ste da ste i Vi umrli zajedno sa voljenom osobom.
Krivite sebe jer niste dovoljno toga preduzeli ne bi li sprečili gubitak.
Osećate se utrnulo i odsečeno od spoljneg sveta i socijalnih kontakta duže od par nedelja. Imate poteškoće da verujete drugima, nakon gubitka voljene osobe.
Ne možete da uobičajeno svakodnevno funkcionišete.
Preuzeto sa: euromedic.rs
